Србија је јединствен случај у региону: када ћути — оптужују је за претњу. Када говори — за хегемонију. Када гради — за провокацију. Када тражи истину — за ревизионизам. Ниједна држава у окружењу није толико присутна у насловима туђих медија, политичких говора, аналитичких извештаја и дипломатских брифинга. Ниједан председник није толико навођена мета као Александар Вучић. Али зашто?
Зато што Србија – упркос свему – опстаје. Не распада се. Није изнутра поклекла. Није продала све што вреди. Није признала Косово. Није заборавила Републику Српску. Није се одрекла српског народа у Црној Гори. Није заборавила своје хероје. Није ни гладна, ни пузава, ни тихо угушена. И што је најтеже – није мртва.
Док политичке елите Сарајева маштају о унитарној БиХ без Срба, док у Загребу данас говоре о српској угрожености као “миту”, док Приштина верује да може силом добити столицу у УН, а Подгорица рачуна на амнезију народа – Србија је стална подсетница да планови нису испуњени. Ни Нато-план, ни Вашингтонски, ни Бриселски, ни онај у кухињама парадржавних медија.
Зато је и председник Вучић стално на тапету. За једне је “аутократа”, за друге “пустињак Кремља”, за треће “претња миру”, за четврте “недовољно покоран”. А кад не знају шта више да му пребаце — ту је брат. Брат као етикета, брат као кривац без функције. Често више нападају њега него министре. Јер ако се већ не може сломити фигура — хајде да пукне сенка. Јер у балканској политици, брат постаје сива еминенција оног кога не могу да уцене.
Наравно, тај “грех” није што је брат, него што није страни конзул. Није НВО активиста. Није човек са папиром из амбасаде. Није пета колона. Јесте – помаже, утиче, ослушкује. Али је из Србије. И то највише боли.
У региону у коме се не прашта снажан Србин, стабилна Србија није пожељан сусед. Она ремети туђи наратив. Нарочито када нема ратова, када се граде ауто-путеви, отварају фабрике, и јача институција. Србија је трн у оку онима који су желели да од ње остане само географска ознака – без народа, без сећања, без државности.
Зато се сваког дана отвори по једна медијска хауба у Загребу, Сарајеву, Подгорици, Приштини, па и у неким београдским круговима – и подмазује стара машинерија лажи: “Србија је опасна”, “Вучићев брат влада из сенке”, “Црква ради за Вучића”, “Руси диктирају политику”.
А суштина је много једноставнија:
Србија је проблем онима који су желели да не постоји. А Вучић им је проблем јер је нису успели сломити. Брат је проблем јер није њихов. А Црква — јер није ни на продају, ни на уступак.
Стабилна Србија је највећа нестабилност за њихове планове.
И зато је – морају рушити. Свакодневно. Јер ако успе – биће то крај њихове истине. И почетак наше.
Извор: https://informer.rs/politika/kolumne/1025966/srbija-trn-u-oku-ili-kost-u-grlu
